Историјат
Развој квалитета у Србији био је узрочно-последично везан са историјским догађајима који су се дешавали на овим просторима.
Почетци организоване бриге државе уз обезбеђење континуитета развоја квалитета су се десили средином XIX века, односно пресељењем тополивнице из Београда у Крагујевцу, указом кнеза Александра Карађорђевића од марта 1851. године.
Први топови изливени су у Србији 27.октобра 1853. године у крагујевачкој Тополивници уз присуство кнеза Александра Карађорђевића.
Свако оружје набављано из увоза подвргавано је контроли.
Сложеност сагледавања квалитета на самом почетку индустријске производње огледала се и у сагледавању проблема улазних материјала за потребе производње оружја.
Све више су се стварали услови да брига о квалитету не може бити ствар појединца, већ се морало прибећи стварању законских подлога са пратећим правним актима – која ће контролу квалитета поставити на ниво императива.
Једним од првих аката донет је 24.01.1856. године који се односио на контролу и жигосање свих производа тополивнице.
25.06.1860. године Милош Обреновић, Први Књаз Српски донео је Упутство за рад оружнице (члан 14 говори о квалитету) у Крагујевцу.
Након овога 1862/63.године, доносе се прва законска и подзаконска акта.
Даљи технолошки развој и јачање кадровског потенцијала условили су 1890. године, издавање нових правила Војно-техничких завода.
Повећањем обима производње, побуђена је потреба за израдом детаљних процедура и техничких услова за рад и контролисање, а године 1926. управа Артиљеријско-техничког завода прописује Приручником технологију за топљење, ливење, ковање, термичку обраду, обраду метала резањем, обраду дрвета, коже, технологију бојења, односно технологију свих производних процеса. Приручник је био плод тимског рада у којима је извршен спој теорије и праксе и уграђено искуство и наших радника који су стекли искуство у страним фабрикама.
После ратне 1945.-1955. године се карактеришу као године интензивног економског развоја остварене на доминантном развоју и производњи средстава НВО, да би од године 1956 - 1973. имали фазу успореног економског развоја условљен падом економских резултата на развоју и производњи средстава НВО и недовољним економским резултатима оствареним на развоју тржишних програма и кооперативне производње у оквиру развоја укупне индустрије у земљи;
Бригу о обезбеђењу квалитета од стране купца вршили су војни контролори чији је начин рада и улога дефинисана Упутством о улози и раду контролно-пријемних органа при војнотехничким заводима и војно-индустријским предузећима, донетог 04.07.1948. године. По њему је рађено све до 1970. године, када је донешен Правилник о надлежности, начину рада и организацији војне контроле квалитета и поузданости наоружања и војне опреме.
Дакле улога војне контроле је била корективног карактера при утврђивању пропуста у претходним фазама (селекција добрих и лоших комада), а примењен је концепт И&Т (Инспекције и тестирања).
Изласком Правилника о надлежности, начину рада и организацији војне контроле квалитета и поузданости наоружања и војне опреме 1970. године и Општих услова за обезбеђење квалитета МС (материјална средства) у ВЈ почињу се мењати методе рада, од примене концепта квалитета И&Т (Инспекције и тестирања) прелазило се на концепт обезбеђења квалитета (QА) (Quality assurance).У пракси се у том периоду покушава прећи уз доста отпора на унапређење концепта И&Т, увођење статистичких метода контроле квалитета средстава наоружања и војне опреме, што је карактеристика концепта Qualiti control (QC) – контроле квалитета. Тај концепт користи принципе из теорије вероватноће и статистике, а одлука о квалитету доноси се на основу дефинисаног прихватљивог нивоа квалитета.
Војна контрола квалитета прераста у самосталну-стручну службу у ЈНА, а 1973. и 1974. године извршено је преношење одговорности за квалитет на испоручиоце наоружања и војне опреме. Овим чином се испоручиоцима НВО додељује одговорност за квалитет средстава а Војна контрола квалитета (ВКК) рад трансформише на превентиву (повремене контроле квалитета компонената, надзор над реализацијом технолошких поступака процеса израде и надзора над радом службе контроле квалитета). Поред тежње за превентивним деловањем ВКК, тежиште рада остаје на завршној контроли квалитета финалних средстава НВО.
Осамдесетих година (1984.године) долази до интеграција Војних контрола квалитета копнене војске, ваздухопловства и ратне морнарице, и иста се лоцира у Сектор за војно-привредну делатност, а обим рада је обухватао сва средства наоружања и војне опреме (НВО), наставна и школска средства НВО, горива, мазива, лекове,...
Крајем 80-тих, у оквиру формацијско организационих промена Савезног министарства за одбрану, и ВКК је претрпела одређене промене и организацијски подељена на два нивоа - управни и извршни:
- Одељење за обезбеђење и надзор квалитета (ООНК) - управни део,
- Војна контрола квалитета наоружања и војне опреме (ВКК НВО) при испоручиоцима НВО (одељења, одељци и пододељци) - извршни део.
ВКК НВО (како се у свакодневној комуникацији са другим институцијама организација најчешће звала и препознавала) је кадровски значајно ојачана, проширењем и обједињавањем послова за сва три вида Војске, чиме су створене далеко веће могућности за праћење трендова у развоју мисли и метода у области квалитета код нас и у свету. Као резултат тог унапређења је 1990. године издат стандард одбране СНО 9000/90 - Захтеви за систем квалитета испоручилаца НВО, и на тај начин се и ВКК НВО укључила у тада веома амбициозан покрет за успостављање система квалитета у нашим предузећима.
Стандард за систем обезбеђења квалитета средстава НВО - СНО 9000 је израђен по узору на стандард ИСО 9001/87 уз извесна терминолошка прилагођавања.
Искуства стечена кроз велики број спроведених провера система квалитета, као и оправдани ауторитет из ове области у окружењу, а и подстрек од појединих институција, пре свега од стране ЈУАТ-а, определили су ВКК НВО да се, код ЈУАТ-а, акредитује као организација за вршење провере система квалитета преко треће стране - независно оцењивање, ради сертификације, по захтеву организације.
Циљ је био да се могућности и капацитети ВКК НВО из ове области ставе на располагање држави у целини и на тај начин допринесе уједначавању критеријума и уведе више реда у овој области.
ВКК НВО је своју компетентност за послове које обавља подигла на виши ниво акредитацијом код националног акредитационог тела (ЈУАТ) 28.11.2001. године (као прва акредитована организација у земљи – бр. Сертификата 08-001).
Од тада, ВКК НВО, поред провере и оцене система менаџмента квалитетом испоручилаца ''са друге стране'', почиње са сертификацијом система менаџмента квалитетом и ''са треће стране''.
Новом организацијом Војске (31.12.2005. године) уследило је укидање органа ВКК НВО при испоручиоцима средстава НВО, тако да долази до смањења и централизације кадра у Министарству одбране - у новоформираној Управи за одбрамбене технологије- Одељење за квалитет, стандардизацију и метрологију Сектора за материјалне ресурсе.
Од 01.04.2010. године одсек за обезбеђење квалитета издваја се из Управе за одбрамбене технологије и постаје самостална јединица у оквиру Сектора за материјалне ресурсе под називом Војна контрола квалитета.
Почетци организоване бриге државе уз обезбеђење континуитета развоја квалитета су се десили средином XIX века, односно пресељењем тополивнице из Београда у Крагујевцу, указом кнеза Александра Карађорђевића од марта 1851. године.
Први топови изливени су у Србији 27.октобра 1853. године у крагујевачкој Тополивници уз присуство кнеза Александра Карађорђевића.
Свако оружје набављано из увоза подвргавано је контроли.
Сложеност сагледавања квалитета на самом почетку индустријске производње огледала се и у сагледавању проблема улазних материјала за потребе производње оружја.
Све више су се стварали услови да брига о квалитету не може бити ствар појединца, већ се морало прибећи стварању законских подлога са пратећим правним актима – која ће контролу квалитета поставити на ниво императива.
Једним од првих аката донет је 24.01.1856. године који се односио на контролу и жигосање свих производа тополивнице.
25.06.1860. године Милош Обреновић, Први Књаз Српски донео је Упутство за рад оружнице (члан 14 говори о квалитету) у Крагујевцу.
Након овога 1862/63.године, доносе се прва законска и подзаконска акта.
Даљи технолошки развој и јачање кадровског потенцијала условили су 1890. године, издавање нових правила Војно-техничких завода.
Повећањем обима производње, побуђена је потреба за израдом детаљних процедура и техничких услова за рад и контролисање, а године 1926. управа Артиљеријско-техничког завода прописује Приручником технологију за топљење, ливење, ковање, термичку обраду, обраду метала резањем, обраду дрвета, коже, технологију бојења, односно технологију свих производних процеса. Приручник је био плод тимског рада у којима је извршен спој теорије и праксе и уграђено искуство и наших радника који су стекли искуство у страним фабрикама.
После ратне 1945.-1955. године се карактеришу као године интензивног економског развоја остварене на доминантном развоју и производњи средстава НВО, да би од године 1956 - 1973. имали фазу успореног економског развоја условљен падом економских резултата на развоју и производњи средстава НВО и недовољним економским резултатима оствареним на развоју тржишних програма и кооперативне производње у оквиру развоја укупне индустрије у земљи;
Бригу о обезбеђењу квалитета од стране купца вршили су војни контролори чији је начин рада и улога дефинисана Упутством о улози и раду контролно-пријемних органа при војнотехничким заводима и војно-индустријским предузећима, донетог 04.07.1948. године. По њему је рађено све до 1970. године, када је донешен Правилник о надлежности, начину рада и организацији војне контроле квалитета и поузданости наоружања и војне опреме.
Дакле улога војне контроле је била корективног карактера при утврђивању пропуста у претходним фазама (селекција добрих и лоших комада), а примењен је концепт И&Т (Инспекције и тестирања).
Изласком Правилника о надлежности, начину рада и организацији војне контроле квалитета и поузданости наоружања и војне опреме 1970. године и Општих услова за обезбеђење квалитета МС (материјална средства) у ВЈ почињу се мењати методе рада, од примене концепта квалитета И&Т (Инспекције и тестирања) прелазило се на концепт обезбеђења квалитета (QА) (Quality assurance).У пракси се у том периоду покушава прећи уз доста отпора на унапређење концепта И&Т, увођење статистичких метода контроле квалитета средстава наоружања и војне опреме, што је карактеристика концепта Qualiti control (QC) – контроле квалитета. Тај концепт користи принципе из теорије вероватноће и статистике, а одлука о квалитету доноси се на основу дефинисаног прихватљивог нивоа квалитета.
Војна контрола квалитета прераста у самосталну-стручну службу у ЈНА, а 1973. и 1974. године извршено је преношење одговорности за квалитет на испоручиоце наоружања и војне опреме. Овим чином се испоручиоцима НВО додељује одговорност за квалитет средстава а Војна контрола квалитета (ВКК) рад трансформише на превентиву (повремене контроле квалитета компонената, надзор над реализацијом технолошких поступака процеса израде и надзора над радом службе контроле квалитета). Поред тежње за превентивним деловањем ВКК, тежиште рада остаје на завршној контроли квалитета финалних средстава НВО.
Осамдесетих година (1984.године) долази до интеграција Војних контрола квалитета копнене војске, ваздухопловства и ратне морнарице, и иста се лоцира у Сектор за војно-привредну делатност, а обим рада је обухватао сва средства наоружања и војне опреме (НВО), наставна и школска средства НВО, горива, мазива, лекове,...
Крајем 80-тих, у оквиру формацијско организационих промена Савезног министарства за одбрану, и ВКК је претрпела одређене промене и организацијски подељена на два нивоа - управни и извршни:
- Одељење за обезбеђење и надзор квалитета (ООНК) - управни део,
- Војна контрола квалитета наоружања и војне опреме (ВКК НВО) при испоручиоцима НВО (одељења, одељци и пододељци) - извршни део.
ВКК НВО (како се у свакодневној комуникацији са другим институцијама организација најчешће звала и препознавала) је кадровски значајно ојачана, проширењем и обједињавањем послова за сва три вида Војске, чиме су створене далеко веће могућности за праћење трендова у развоју мисли и метода у области квалитета код нас и у свету. Као резултат тог унапређења је 1990. године издат стандард одбране СНО 9000/90 - Захтеви за систем квалитета испоручилаца НВО, и на тај начин се и ВКК НВО укључила у тада веома амбициозан покрет за успостављање система квалитета у нашим предузећима.
Стандард за систем обезбеђења квалитета средстава НВО - СНО 9000 је израђен по узору на стандард ИСО 9001/87 уз извесна терминолошка прилагођавања.
Искуства стечена кроз велики број спроведених провера система квалитета, као и оправдани ауторитет из ове области у окружењу, а и подстрек од појединих институција, пре свега од стране ЈУАТ-а, определили су ВКК НВО да се, код ЈУАТ-а, акредитује као организација за вршење провере система квалитета преко треће стране - независно оцењивање, ради сертификације, по захтеву организације.
Циљ је био да се могућности и капацитети ВКК НВО из ове области ставе на располагање држави у целини и на тај начин допринесе уједначавању критеријума и уведе више реда у овој области.
ВКК НВО је своју компетентност за послове које обавља подигла на виши ниво акредитацијом код националног акредитационог тела (ЈУАТ) 28.11.2001. године (као прва акредитована организација у земљи – бр. Сертификата 08-001).
Од тада, ВКК НВО, поред провере и оцене система менаџмента квалитетом испоручилаца ''са друге стране'', почиње са сертификацијом система менаџмента квалитетом и ''са треће стране''.
Новом организацијом Војске (31.12.2005. године) уследило је укидање органа ВКК НВО при испоручиоцима средстава НВО, тако да долази до смањења и централизације кадра у Министарству одбране - у новоформираној Управи за одбрамбене технологије- Одељење за квалитет, стандардизацију и метрологију Сектора за материјалне ресурсе.
Од 01.04.2010. године одсек за обезбеђење квалитета издваја се из Управе за одбрамбене технологије и постаје самостална јединица у оквиру Сектора за материјалне ресурсе под називом Војна контрола квалитета.
